Српска победа или увод у пораз

За четири године Србија је изгубила трећину свог предратног становништва, између 1.100.000 и 1.300.000 људи, односно 62 одсто мушке радне популације између 18. и 55. године, док је материјална штета износила између седам и десет милијарди златних франака

Обележавајући 11. новембар, Дан примирја у Првом светском рату када је капитулацијом другог немачког рајха и формално завршен до тада највећи ратни сукоб у историји човечанства прилика је да се још једном подсетимо какав је значај овај датум имао у историји српског народа и Србије и изнесемо лични суд о томе да ли су Нишка декларација из децембра 1914. године, у којој је српска влада формулисала своје ратне циљеве који су подразумевали ослобођење и уједињење неслободне словенске браће и стварање заједничке државе Срба, Хрвата и Словенаца, као и Прводецембарски акт уједињења и настанка Краљевства СХС 1918. године, заиста били у интересу Срба.

Србију је ратни вихор захватио пошто јој је Аустроугарска објавила рат и то након до тада незабележеног ултиматума који је Едвард Греј, британски министар иностраних дела читајући његов садржај окарактерисао као документ ужасног карактера који ниједна држава до тада није упутила некој другој независној држави. Врло брзо после отпочињања војних дејстава српска влада је објавила своје ратне циљеве у Нишкој декларацији, у чијем формулисању су учествовали и неки од тадашњих водећих српских интелектуалаца попут Јована Цвијића, Александра Белића, Љубомира Стојановића и Божидара Марковића. Основни циљ српске националне и државне политике у наредне четири године представљао је борбу за ослобођење и уједињење Срба, Хрвата и Словенаца у једну заједничку државу, при чему су и Србија и српски народ жртвовали све своје људске и материјалне ресурсе како би се Јужни Словени коначно објединили у једној држави. Српска влада је том приликом одступила од политике стварања јединствене српске државе, иако су јој савезници тајним Лондонским уговором из 1915. године нудили да коначно омеђи своје границе, односно територије (Босна и Херцеговина, Славонија, Срем, Бачка, обала Јадрана од рта Плаке до Цавтата са острвима Брачем, Шолтом, полуострвом Пељешац) и потпуно се посветила настанку југословенске државе. Иначе, ово великодушно нуђење територијалних компензација Србији према академику Милораду Екмечићу представљало је „само исправку одлуке Берлинског конгресаˮ.

Србија се у Првом светском рату борила на страни чланица Тројног споразума. Иако оптуживана да је изазвала рат давањем логистичке и сваке друге подршке организаторима и учесницима Сарајевског атентата, постојећа архивска документа показују да су још од краја 19. века постојали планови ратне струје у аустријском војном врху о нападу и окупацији Србије која је сметала аустријским спољнополитичким циљевима у продору ка Егејском мору. Шеф аустријског генералштаба Конрад фон Хецендорф се још 1906. године залагао за уништење Србије, јер је у њој видео опасност за остваривање аустријских стратешких циљева на Балкану то јест „стално огњиштеˮ за аспирације и махинације. У писму Лексију Еренталу, аустријском министру иностраних дела у јесен 1908. године јасно је изнео своје погледе на будућност Србије, напомињући да му је још приликом окупације Босне и Херцеговине постало јасно да се решење југословенског проблема мора наћи у Србији једном великом акцијом, чији је крајњи циљ њена анексија.

Уочи анексије Босне и Херцеговине, у аустријским дипломатским круговима се тврдило да Беч неће успети да обезбеди сигурност својих јужних граница „ако се не решимо да зло зграбимо у корену и ако не учинимо крај великосрпским сновима будућностиˮ. Према томе план највиших државних, дипломатских и војних кругова аустроугарске монархије је био да Србију треба посвађати са суседима, Црном Гором, Албанијом, Бугарском, затим је изоловати, представити је као револуционарни центар, дискредитовати је пред Европом и на тај начин оправдати све ригорозне мере које против ње треба предузети, а оне су у крајњем циљу подразумевале њен нестанак као самосталне државе.

Тражио се само погодан тренутак за објаву рата и он је нађен у атентату који је извео Гаврило Принцип на аустријског престолонаследника у Сарајеву на Видовдан 1914. године. Одмах по убиству Франца Фердинанда највиши аустријски политички кругови су за атентат почели да оптужују Србију. Тако је на пример гроф Александар Хојош, шеф кабинета Леополда Берхтолда, министра спољних послова, оптуживао српску владу да ако није подстакла атентат, она га је „толерисалаˮ. Барон Вилхелм фон Шторк, отправник послова аустријског посланства у Београду, био је још експлицитнији тврдећи да „великосрпска пропаганда која се овде помагала и хајка штампе коју је влада годинама трпела прави су кривци за ову катастрофу… Култ Обилића као народног хероја са Косова који је убио цара Мурата са два друга служио је вероватно као идеал и сарајевским атентаторима, васпитаним у идејама великосрпске пропаганде…ˮ И Оскар Поћорек, поглавар Земаљске владе у Сарајеву, одмах после атентата је забележио да „праве узроке несрећног случаја који је можда само прво избијање даљих немира треба тражити у Србијиˮ.

После Сарајевског атентата и Немачка је охрабривала Беч да треба да предузме најенергичније мере против Србије. Цар Вилхелм Други је сматрао да је наступио коначан тренутак за обрачун са Србима: „Са Србима треба рашчистити и то уистину брзо. Све је разумљиво само по себи и јасно као пасуљ.ˮ

Српска влада није имала везе са члановима омладинског покрета Млада Босна који су стајали иза атентата и чији је циљ био да уклањањем аустријског престолонаследника елиминишу препреку уједињењу српског народа и стварању јужнословенске заједнице народа. Србији није било у интересу да провоцира суседну моћну монархију јер је само неколико месеци пре тога изашла људски и материјално исцрпљена из балканских ратова, а у том тренутку се налазила у јеку предизборне кампање. Колико је и Србија била изненађена Сарајевским атентатом потврдио је и Никола Пашић који је 1923. године говорио да се пред Први балкански рат 1912. разговарало којим путем да се пође „па смо онда ми пошли путем да прво треба да ослободимо Косово и Јужну Србију, и кад то ослободимо, онда да прође једно петнаест, а може бити и двадесет година, да се наш народ преко Саве и Дунава припреми за уједињењеˮ.

Србија је на унапред припремљени ултиматум одговорила крајње дипломатски и тактички умешно прихватајући скоро све тачке тог суровог и понижавајуће припремљеног ултиматума. Нажалост званична аустријска политика није планирала да српски одговор има алтернативу сем да га у потпуности прихвати. Обрачун са Србијом је требало само да буде претекст коначног обрачуна Немачке са Русијом и Француском. У Берлину се веровало да Русија није спремна за рат и да ће јој бити потребно неколико година за наоружање њених армија. Зато се оваква прилика није смела пропустити.

Србија и српски народ су у Првом светском рату прошли кроз једну од најтежих фаза у својој модерној политичкој историји. Жртвујући своју тешко обновљену слободу и државност широкогрудо су прихватили своју јужнословенску браћу, иако се велики број њих борио на супарничкој страни у Великом рату да би им, и првом наредном приликом, 1941. године, задали тежак ударац вршећи геноцид и ужасне злочине (логори смрти у тзв. НДХ, попут Јасеновца, али и дечјих логора). Исто се десило и 1991. године када су поновили стравична зверства попут оних из Другог светског рата и докрајчили ту исту државну заједницу у коју су без скоро икаквих заслуга, искрено и братски пригрљени од те исте Србије и српског народа 1918. године.

И док је цела Европа са ентузијазмом и олакшањем прихватила и поздравила 11. новембар 1918. године, Србија и српски народ нису имали ваљаног разлога за славље. Помало наивно и срчано задојени идејом јужнословенског уједињења у којем им је била намењена улога Пијемонта нису разумели да ће управо та Југославија бити њихова маћеха, а не мајка наредних скоро осам деценија. Стога су уједињење и стварање Краљевине СХС/Југославије били Пирова српска победа, иако је храброст српског војника приликом пробоја Солунског фронта и чињеница да су за четрдесет пет дана превалили преко шест стотина километара како би поразили непријатеља и ослободили сваку стопу своје отаџбине, али и територије својих словеначких и хрватских саплеменика била незабележена у историји модерног ратовања. Како време одмиче све смо више уверени да се Српска револуција започета 1804. године настанком Краљевине СХС сврстала у ред неостварених револуција.

 

Аутор: Проф. др Александар Растовић, научни саветникдиректор Историјског института Београд
Фотографија: Војни свештеник и фотограф Ристо Шуковић држи опело војницима умрлим од пегавог тифуса у Вардишту
Извор: Плитика

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.